Dan započinjem trčanjem. Ujednačenim koracima se krećem do kraja ulice. Nakon par skretanja, put me vodi pravo do keja. Dešava se iznova, kriza me hvata na samom početku. Brzo se zadišem i naglo me stiže umor. Svaki put, ista sumnja. Pitam se da li ću uspeti, ali trčim i dalje. Ne stajem. Na meni je samo da pružim korak, a zatim, tražim snagu za svaki sledeći. Osećam svež i prohladan vazduh, približavajući se Dunavu. A tamo: vetar, ljudi i ptice. Dok teče, reka kao da ljubi obalu.
Put do hleba je kao koračanje kroz život. Ukoliko priželjkujemo dobre rezultate ne smemo se priklanjati prečicama, preskakanjima, ne smemo požurivati proces ili predugo čekati, jer postoji ono pravo vreme koje lako neoprezom preduhitrimo ili propustimo. Svaka faza, svaka lekcija traži to svoje vreme, vreme da odleži i naraste. Ipak, moramo biti prisutni, posmatrati, po potrebi dodavati, oduzimati ili menjati: temperaturu, uslove, vlažnost, brašno, baš kao što činimo u životu donoseći odluke, izbacujući loše navike, menjajući sopstvenu sredinu, zastarelo ubedjenje ili pohabanu obuću. Nekad se i ne mešati, već biti samo posmatrač i uživati u procesu.
Možete li mi verovati da sam prethodne večeri, dok su svi ukućani spavali, smogla snagu kako bih se podigla iz toplog i udobnog kreveta, i napravila ovaj kolač? Da, znam kako to zvuči! 😃 Meni je takođe bilo teško da poverujem, jer se često žalim kako mi nedostaju san i odmor. Opet mi "onaj crv" (kao i u priči o chia pudingu od prošle nedelje) nije dao mira.
